Њен свакодневни живот одвија се у готово немогућим условима. До ње редовно стижу само волонтери Црвеног крста из Грачаца, који често више пута прелазе границу како би јој обезбедили најосновније за живот. Иако је природа немилосрдна, Смиљино срце остаје непоколебљиво и добила је убрзо надимак "шумска вила".
До овог заборављеног села не воде уобичајени путеви, већ само уске стазе кроз шуму, често затрпане стаблима и камењем. Приступ је отежан, али хуманитарци не посустају – знају да, иако живи сама, Смиља није препуштена себи.
- Више ме воле ови из Црвеног крста него моји најрођенији – уз осмех каже бака Смиља, мислећи и на комшију с друге стране границе који јој редовно помаже.
У својој трошној, дрвеној кућици без основне инфраструктуре, често и без струје, Смиља одолева савременом времену. Има воду, али користи је пажљиво. О личној хигијени прича кроз шалу, не марећи много за стандарде данашњице.
- Ни да чује за пресвлачење и купање. Ми пробамо да средимо, а већ сутрадан све буде као раније – искрено прича Милка Цвјетковић из Црвеног крста.
Прочитајте још
И после готово деведесет година самоће, бака Смиља не губи ведрину ни смисао за шалу.
- Шта ће ми момак? Боље деда с новцима! Момак би само да тражи паре – смеје се. Некада живописно село данас готово да не постоји. Остале су само она и, с времена на време, комшиница Зора. А када Зоре нема – Смиља остаје једина душа у Дреновцу. Помисао на дом за старе одбацује без дилеме.
- Некад је овде било лепо и богато. Сад само ја и шума. И то ми је доста.
За оне који јој помажу, она је оличење истрајности и слободе. За њих је Смиља – шумска вила, која је бирала самоћу, али никада одустајање.
- Не знамо да ли смо храбри или само упорни, али знамо да је овим људима неко потребан – поручују из Црвеног крста Грачац.
(ХРТ)
БОНУС ВИДЕО:
