- Србија има своју мумију и она је поклон српском народу, позната је као "београдска мумија". Египћани су веровали да загробни живот зависи од очувања тела и зато су мумифицирали битне особе - подсетио је Душан Вељовић у снимку на ТикТок налогу "bluecowlist".
Србин Хаџи Павле Риђички је током путовања по Египту купио мумију у Луксору, "из родољубиве намере" и то "не за себе, него за српски народ". У српску престоницу пристигла је давне 1888. године.
Oна је за посетиоце у Србији изложена и Народном музеју у Београду.
Прочитајте још
Ко је београдска мумија
Мумија коју је Риђички купио потицала је из некрополе у Ахмиму која је припадала Несмину, свештенику из Ахмима. Дошло се до родослова овог свештеника и информације о томе да су и Несмин и његов отац били свештеници у храму бога Мина који је био изузетно поштован Бог и представљао је плодност.
Несмин је био висок 160 центиметара, а у тренутку смрти имао је око 50 година.
Урађено је радиолошко испитивање рендгеном и скенером, као и 3Д реконструкција изгледа лица. Извршене су анализе дрвета ковчега, омота од текстила и смоласте материје и испитивање пигмената којима је осликана картон. Ишчитани су и идентификовани хијероглифски натписи на ковчегу.
Очи су замењене вештачким неметалним умецима. Срце, средиште ума по египатским веровањима, остало је у телу, док су плућа извађена. Мумификовано тело умотано је у бројне слојеве ланених облога, чија је завршна површина потом премазана смоластом материјом.
Међу најважније прилоге спада свитак папируса, такозвана Књига мртвих, који спада у 20 јединствених на свету, фасцинантно откриће унутар овоја мумије, приближно испод леве мишице покојника, близу срца, може се прочитати на званичној страница Народног музеја у Београду.
Иначе, мумија је јавно изложена једини пут у августу 1888. године, а после тога тек 2013. године у Ноћи музеја, где је приступ мумији имало 550 људи.
Забележено је да је 1892. године, током посете Београду, Никола Тесла посетио изложбу о Несмину у Народном музеју.
Сава Косановић који је срео Риђичког у Каиру (у патријаршијској сали) у јануару 1888. записао је да је он у Нубији купио мумију, коју је планирао поклонити Матици српској или биоградском музеју.
Ко је био Хаџи Павле Риђички (1805 – 1893)
адвокат, филантроп, добротвор, путник на крај света
Хаџи Павле племенити Риђички Скрибешћански рођен је 1805. године у Мокрину, куда су у доба Марије Терезије из Сенте дошли његови преци. Отац Симеон, житарски трговац, деда Теодор, свештеник и прадеда Лазар, припадали су угледној фамилији која је изнедрила више свештеника, адвоката и официра.
Земљопоседник са племићком титулом и високим образовањем, био је веома активан учесник у културном животу Срба у Пешти. Уписује се за члана Матице српске 1837. године као „Павел Риђичкиј от Скрибешћа, заклети адвокат, Доминиума мариенфелдског пуномоћник, С. Чанадске међе присадатељ“. Павле и његова жена Јелена помажу школовање Корнелија Станковића (1831–1865), првог српског композитора, диригента и пијанисте, који је рано остао без родитеља. Уз њихову помоћ 1850. Корнелије одлази на студије у Беч. „Племенити господин Павле Риђички само из пријатељства према оцу моме примио се мене још у раној младости, те ако сам себи у свету остављен, могао сам учити се вештини у оно доба, кад у нас вештина музике врло је мало вредела.“
Као страсни путешественик, који је „био вечито на путу“, Риђички је походио „још у пређашње доба веће европске вароши, у тежњи, да упозна свет у вишој културној образованости, него што се у нас налази“. Серију својих најдаљих путовања, која су трајала од 1885. до 1888. године, Риђички је предузео у поодмаклом животном добу, од своје 81. до 83. године, „кад се већ људи обично са прекрштеним рукама моле Богу […] да лакше путују на други свет“. Од 1885. до 1887. путовао је по Европи, а од јануара до априла 1888. године по Египту, Доњој Нубији, Палестини, Либану и Сирији. За његова „Писма са далека пута“ Јаков Игњатовић каже да су аутора увела „у ред српских књижевника и то као путописца […] као првог“, који је „брао цвет по цвет, и предао га роду свом, српској књижевности, која себи за то уздарје честитати може“.
Фото: Википедија/Јавно власништво
У Луксору је Риђички 1888. године купио, како се наводи у дародавном писму, „из родољубиве намере понео из далеке земље […] не за себе, него за српски народ,“ праву египатску мумију у оригиналном ковчегу коју је јула исте године поклонио Народном музеју у Београду.
Умро је у „Вароши Герц /Горица/“ (данас у Италији) 4. новембра 1893, у својој 89. години и „по наредби више политичке власти“ пренесен у Мокрин, где је 10. марта 1894. сахрањен.
Носилац је аустријског ордена Гвоздене круне и српског Таковског крста.
Овај несвакидашњи и редак поклон накратко је, крајем јуна и почетком августа 1888. године, по први пут био изложен у Народном музеју, тада смештеном у Капетан Мишином здању. Пратећи бројне селидбе националног музеја, мумија је била део његових сталних поставки све до раних 1960-их, када, због промењеног концепта излагања, бива повучена у депо. Народни музеј је мумију, ради проучавања и за потребе наставе, дао на дугорочну позајмицу Филозофском факултету, где се од 1992. године налази у Археолошкој збирци.
Мумију је било могуће збиља видети само од 1893. до почетка Првог светског рата 1914. године када се Народни музеј налазио у приватним кућама Мише Анастасијевића и браће Величковић, на месту данашњег Филолошког факултета. Била је излагана у стакленој витрини, положена у доњи део ковчега, у просторији названој „Сала мумије“.
Могућност да се јавности поново представи ово драгоцено и ретко цивилизацијско наслеђе, веома осетљив и деликатан материјал који захтева посебне и стабилне услове, створена је захваљујући разумевању Градске управе града Београда. Специјална витрина у којој се Београдска мумија од 2012. чува и излаже у одговарајућим условима набављена је средствима Секретаријата за привреду града Београда.
Свеобухватно мултидисциплинарно научно проучавање мумије, ковчега и припадајућих налаза, пружило је мноштво драгоцених информација и дало изузетне и неочекиване резултате. Мумификовани људски остаци, третирани у складу са староегипатском погребном праксом припадају Несмину, свештенику из Ахмима.
Детаљна антрополошка испитивања, допуњена су бактериолошким, ентомолошким и ДНК анализама. Реконструисани су делови картонаже (слојеви тканине грундиране туткалом и гипсом), откривени су нови прилози уз мумију – амулети од злата, лапис лазулија и фајанса, као и огрлица од фајансних перли.
БОНУС ВИДЕО:
